Археолошки налази на територији лаповског атара указују на постојање насеобина од најстаријих времена, све до српског средњовековног доба. На карти праисторијских налазишта у Централној Србији, Лапово је означено као насеље бронзаног доба, док је у античко доба на овој територији eгзистирало мало римско насеље на локалитету Шавац. У раном средњем веку, нешто северније од античке некрополе, основано је српско средњевековно насеље. (на потесима Кленовац и Самарна).
Први писани трагови о Лапову, у којима се ово насеље помиње под именом Шавче, потичу из 12. века. Међутим, овај податак није довољно поуздан. Знатно су поузданији подаци из доба након Косовског боја где се насеље помиње под називом Хлапова Пољана. Средином 19. века насеље добија данашње име.
У турским списима из 1516. године, Лапово се помиње и под именом Липова, као село насељено сточарима.
Током аустријске окупације северне Србије, у првој половини 18. века, насеље Лапово налазило се на ушћу Лепенице у Велику Мораву, у потесу Кључ. Средином 18. века Лапово је унето у карту Хоманових наследника под именом Лупова, а 1788. године и у Шумекову карту под правим именом Лапово. Средином 18. века становници насеља су се због поплава изместили из потеса Кључ у потес Каце, а потом у данашњи Доњи крај. Након оснивања Доњег краја, становништво из околине Миљковог манастира иселило се у Горњи крај, а спајањем Доњег и Горњег краја настало је садашње насеље.
Захваљујући повољном економско-географском, а нарочито саобраћајном положају, Лапово се по ослобођењу од Турака врло брзо почело развијати. По жељи и молби становништва, Лапово је 17. марта 1896. године, као тада, по житељству и броју пореских глава, највеће село у целој Краљевини и „лепа трговачка тачка“, Указом краља Александра Обреновића проглашено за варошицу, а у знак сећања на овај догађај, Општина Лапово 17. март обележава као Дан општине.